Bila je gotovo ponoć kad je telefon zazvonio. To je vrijeme kad zavaljen u trosjedu meditiram gledajući pored televizije, eventualno pijuckajući nešto prigodno. Definitivno situacija u kojoj mi se ne ustaje do telefona.
- Zašto ne zove na mobitel… - mrmljao sam i dalje gledajući pored televizije, ali je druga strana žice bila toliko uporna da nisam imao izbora.
- Bog, Lucijan je! – začulo se s druge strane. Znaš li odakle te zovem? – i ne čekajući moj odgovor, nastavi: – Iz Lamljane!
Znao sam da se spremao loviti, a budući da je on znao da ja ne mogu ići, nije me ni zvao sa sobom. To mi je proletjelo kroz glavu dok sam sa zavišću odgovarao:
- Blago tebi...
Televizija i onaj zid su trenutno dobili nekakav šugavi izgled.
- Vraga blago! U pogrešnoj sam Lamljani! A uostalo...
