OREBIĆKA UTJEHALignjolov nam je bio debakl, ali izvučena kirnja od deset kilograma je kao rukom odnijela mamurluk

Sve je uvik k‘o obično, u zadnji čas.

Ujutro se nađeš na kavi pa se ne zna tko ide, tko ne ide, s kojom se barkom ide…

Onda ide kiša će, još puše, daleko je...

I tako postaju sve veći izgledi da ću ujutro autom za Slano i lovit lignje s kraja.

A sa kave kreće svak za svojim poslom i dan prolazi.

Smrklo se, zvoni mobitel:

- Di si? Ja sam spreman za 15 minuta.

- Di? Što? Kako? Eto me! 

Na prepad poljubiš ženu i dicu i trkom u lučicu!

Stalo je jugo, krećemo polagano prema Slanom na njihov Squid Game.

Spavamo u brodu, sakrili se u Sobri na Mljetu pa ujutro rano krećemo na plivaricu po friške sardile i imamo u planu malo obać istočnu pontu Mljeta.

Dolazimo do prve plivarice, taman su počeli vadit ribu iz sake pa tu užicamo pola kante friških sardila za ješku i krenemo.

Na našu sreću, sardile su ogromne, odavno nismo vidili ovakve, u 25 većih ima kilo!

Kako otvaramo pontu ide mrtvo more, kurenat, a i temperatura na motoru je prošle granicu normale.

Ne treba nam to, čeka nas dug dan i još duža noć, tako da vrlo brzo odustajemo od ribanja i idemo u Šipansku Luku.

Dva su razloga.

Prvi, naravno, je javit se Dariovom puncu i punici i uvalit im se na obid s tim da imamo jokera u rukavu, sardile kojih su se svi uželili jer ih misecima već nema po peškarijama.

Drugi je razlog što nam treba impeler jer ovaj naš nije bio spreman na malo duža putovanja.

A ako igdi ima novi impeler, to je na Šipanu.

I baš je tako i bilo.

Jedan telefonski poziv i imamo impeler. Hvala Vinko!

Tako nakon pečenih sardila, dobrog vina i vrhunskog štrudela, krećemo za Slano.

Već u kanalu vidimo da će bit dobro, da ništa ne može pokvarit naš plan.

Dokle god oko vidi, sve barke idu u Slano.

Polako do rive, nećemo forsirat.

Vezujemo brod i tražimo najluđeg organizatora na terenu.

Prijavljujemo se na lignjolov i dobijamo startni broj 101!?

Je li moguće? A još je red iza nas...

Dok se čeka start, traži se hlad, s prijateljima koje odavno nismo vidili pijemo hladnu pivu, kreću priče o ulovima, vade se mobiteli, pokazuju se slike, videa...

Vrijeme vrhunsko, dan je predivan.

Nakon starta krećemo lagano na tajnu lokaciju za lignje.

A pošta je toliko tajna da ni lignje ne znaju za nju.

Za kraj je zapuhala tramuntana i udrio pljusak.

Budući da ulov nismo ostvarili, nije nam ni priša za nazad.

Pada kiša svakako, ali zato na po puta alarm.

Javio se motor. I njemu je dosta.

Treba mu pod hitno novi impeler, jer je tlak mora, izgleda, nikakav.

Nakon uru rastavljanja i sastavljanja, kad su druge barke već odavno prošle kraj nas, novi je impeler na mistu i vraćamo se u Slano.

Traži se misto, nema nigdi...

Vala je premala za svih koji su došli.

Uspili smo se nekako ugurat, ali baš daleko od centra zbivanja.

Taman vezujemo brod kad puca vatromet.

Niti znamo tko je prvi, ni koliko se ulovilo, nije nas ni briga, znamo samo da trebamo dobro oprat ruke, i pod hitno nešto pojesti i popiti.

Kiša je napokon stala.

Dokopali smo se šanka s odličnom spizom i pićem u potocima pa smo malo došli k sebi.

I u toj gužvi vidimo da naši Pelješčani drže pehar, medalje oko vrata, poklone...

Feštalo se do kasno u noć, ili do rano u jutro, ovisi s koje točke se gleda.

Ne bi mi inače, ali društvo nas je povuklo, a kad već dođe neka ura, onda je svejedno ostat još uru pričekat da se otvori kafić pa da možemo napokon popit kavu na miru.

Iako su nas organizatori i dalje nudili pivom i gemištom na brzinu pijemo kavu i krećemo doma.

Nedjelja je jutro i nije nam priša.

Idemo okružit Mljet s vanjske strane, lipo je vrime.

I tad se događa ono što se pamti za života.

Prva pošta, prva seka i to ucrtana, poznata svima.

Zavrtili se lagano, ima sitne ribe, provat ćemo malo lovit na jig, jer nema smisla tražit lignje i maštat o nekakvoj živoj ješki.

Pa ni sinoć se nismo baš iskazali u lignjolovu.

I dok Dario spušta jig, ja tek montiram mašinicu na štap i provlačim floro kroz vodilice.

Imam đogulin i assist udice u ustima, a Dario mi iza leđa viče:

- Opa! Veliko je!

Na prvu sam mislio da je zadio za dno, a onda sam shvatio da stvarno ima ribu, i to baš veliku.

Štap savijen, mašinica popušta...

Pa on je stvarno ulovio nešto!

I to u prvom dizanju jiga!

Kakav ribar, kakav stručnjak!

Odma sam mu dao do znanja da sam uz njega, da sam tu što god mu bude trebalo.

Znamo svi kako to ide kad kolega ulovi, a ti ne.

Prvo ga pošalješ u rodno misto, pa ga bodriš uzvicima:

- E, da ti hoće otpast...

A onda se brzo traži mobitel jer ovo treba imat snimljeno, u slučaju da otpade ili prigrize, da mu se možeš rugat ili barem da možemo ekipi pokazat video i govorit kako je bila riba od 20 kila.

I borba ide, navijanje i podrška se nastavljaju do samog kraja.

Dario je kroz 3 - 4 minuta borbe uspio izvuć na vrh prelijepu kirnu od 10 kila.

Prvu na jig, prvu u životu na štap, prvu veliku!

Adrenalin preuzima sav onaj umor od zadnja dva dana, a mamurluk od sinoć nestaje u trenu.

Imamo kirnu u brodu, to je jedino sad bitno!

E, sad možemo doma!

Svima su se odma poslale slike, video pa čestitke i komentari dolaze.

Neki još spavaju, neki su na misi, a nas dvojica polako vanjskom stranom Mljeta idemo doma.

Ulov je stao u jaceru, ali samo zato što u njoj nije bilo leda.

U stvari bilo ga je, ali u petak jer nam je trebao za bevandu zadnja dva dana, ali jacera je još uvik hladna.

Došli smo u Orebić oko tri popodne i zakopali ulov u led, nek malo pričeka, dok dođemo k sebi i javimo se ženama.

Zanimljivo je da nas po nekoj njihovoj računici nije bilo tri dana.

Kako? Gledamo se u čudu…

Krenuli smo u petak i vratili se u nedjelju?

Pa samo subotu nas nije bilo.

To je samo jedan dan.

Pada dogovor da se nađemo oko osam navečer, pa ćemo očistit ribu na brzinu, poć na pivu i napokon na spavanje.

A čišćenje kirne je počelo u 8, ali na pivu nismo pošli.

Nismo znali bi li je derali ili strugali.

Od alata nam je falila još samo motorna pila.

Ne znam je li postoji riba koju je teže očistit.

Ova je završila na više adresa, u više obroka i na više načina.

Bilo je i juhe, i lešo, i pečene u špaheru.

A sljedeća, ako se ikad ponovi ovakav dan, dobro ćemo razmislit što s njom.

Zasad je ideja da je donesemo doma samo na slici ili videu, i ako je ikako moguće da to bude catch&release pa nek još nekoga usreći, baš kao što je ova nas!