bartulov kantun‘Dida, a ‘ko je posolija more?!‘: bez soli ni svita ne bi bilo, a triba je imat malo i u glavi

Kad san bi dite (oni šta su posli puno naresli, priče iz svoga ditinjstva počinjedu – kad san bi mali...), moja baba Kate je nama dici znala pričat lipe priče. Jedna od lipjih je bila ona o – soli...

Bija jedan put jedan kralj, koji je jema tri ćeri, a ni jema sina. Ni bi siguran kojoj će ćeri ostavit kraljevstvo kad on parti, pa ih je iša ispitivat, da vidi koliko one peškaju. Pa ih je pita:

Drage moje, da čujen, koliko me vi volite?

Najstarija odma reče: – Oče, volin te ka zlato! Sridnja se nasmije i lukavo reče: – Kralju moj, volin te ka sunce! A najmlaja se zamisli pa reče: – Volin te ka sol!

Naravski, kralj se uredno naidija na najmlaju, deboto mu je kruna pala sa glave, pa ti je on nju lipo – istira iz kraljevine!

Kad, šta’š ti vidit, posli malo vrimena u cil...