Nekad davno, našla san se u južnome Banatu, u Deliblatskoj peščari. Na oko 300 km prostrla se ta europska Sahara, prirodni rezervat. Ono šta pantin je sivi, a ne žuti pustinjski salbun. Vozili smo se, probijali dugo, u sivome danu bez sunca i uvatila me neka silna tjeskoba, skoro pa panični napadaj koji nikad nisan ćutila na morskoj pučini, ono kad se danima ne vidi kopno.
Di god se okreneš nigdi kraja dinama, inkordanin valovima od pijeska. Ovde se tako lako izgubi orijentacija isto ka u pustinjama po kojima se samo beduini znaju bez instrumenti snalazit. I tako, posli puno kilometri naletili smo na jedan napušteni drveni mlin, vjetrenjaču, sklepanu od rasušenih dasak i isprid njega neki kar pun iskidanih štraci te jednoga konja mršavijega od skakavca. Scena donkihotovska, ali...