Dvor je još jedna od neprevodivih dalmatinskih riči. Ne radi se o dvorištu, nije to isto. Dvor je prošireni koncept fameje po kojemu kolaju tečice od vrata do vrata kako bi više spize izija kad si mali. U suside je uvik bilo slaje, pa makar ti je ono šta sa gušton mumaš skuvala vlastita mater. Dvor nije ono po čemu se šuljaju sluge, majordomi, svita dvorjana, plemići, ni onde di su protokoli. U njemu ima raskoši, dakako, ali neke druge vrsti. Moj dvor je božanstven. Ima volte, kamene ploče i skale, renesansni bunar i velika vrata koja čuvaju naš svit od onih izvanka. Stabla i cviće.
Švore i anarhisti
Velika je lepeza, mi bi rekli ventula, različitosti onih koji su ovde živili. Od partizanke Mare, pa sve do koludrica Benediktinki. Sve je to uvik klapalo i klapa u harmon...