StoryEditor

iz brodskog dnevnikaTonka Alujević: Nikidan san bila svidokon jedne velike katastrofe kad je tehnika u pitanju

Piše Tonka ALUJEVIĆ
1. ožujka 2021. - 09:42
Je li tko vidio moj mobitel?Ilustracija/Shutterstock

Puno godin more je nama glumilo Karepovac. Najnormalnije je bilo ukrcat u svoj brod, kaić koji stari špaker, frižider i ostali glomazni otpad i onda sve to itnit u plavo, u duboko, bez imalo srama i grižnje savjesti. Ka da je jedan put mali od kužine izaša na kuvertu vapora kako bi punu kašetu praznih boc od uja, tetrapaki od mlika, kesi od manistre, pulente, kori kumpira... samo itnija priko bande. Dobro je bilo kad te sa svin tin ne bi još i potega u glavu prije nego bi sve to svršilo u more.

Nije tajna, a to su potvrdile podmorske snimke, kako su se po škovacan koje su se slagale po dnu godinama točno mogle ucrtat naše trajektne rute. Ako si zaronija u Splitu, bez ikakvih čuda tehnologije ili pratnje odozgara moga si doć npr. čipo do Supetra, samo slidon tih u koridur nastivanih škovac. Mi smo sve šta nan više ne triba itali ka pod tapet, onako kako linčina, kad čistu kuću, pomete, turne ispod i niko ništa ne vidi.

Odgovor iz dubine

Dobro, to je ono od čega smo se svojevoljno odvajali, ali puno nan je toga more i samo otelo, progucalo, upropastilo a da to nismo tili. Kad izroniš praznu bocu, onda znaš da je neko bacija, ali sat, prsten, pineze sigurno niko nije itnija namjerno.

Jedan put, a ovo me malo sram pričat, u marinu san tila namistit pasarelu jer je stala ukrivo. Na meni je bila kratka jaketica sa širokin i plitkin žepima bez patenta.

U jednome mi je bija mobitel koji je, čin san se slegla glavon put doli, lagano, elegantno ispa i potonija na dno. Skiper i ja smo zaključili da nema smisla ronit za njin. Gotov je. Došla san doma na Matejušku i ne da mi vrag mira. Bila je to, u ono vrime, mala Nokia sa zlatnon maskicon. I odlučila ja nazvat samu sebe. Kad, javja se meni moja Nokia ništo u stilu ''birani broj je privremeno nedostupan''.

Došle meni suze na oči. Uputila se ja brzin korakon u marinu, put jedrilice. Govorin najozbiljnije skiperu kako se mali iz dubina meni javija i da možda još nije mrtav. I to, posli ciloga jednoga dana. On se, još luđi od mene, skinija u mudantine i zaronija. Tri je puta, ka u bajci, izranja po ariju, a onda ga je konačno škapula.

Govori kako je leža kraj jednoga važa od piture koji je zablišćija u mutnome moru i onda ga je ugleda. Niko od nas sritniji. Blejimo u oni mobitel i momentalno ukapiramo koliko smo glupi. A grijota je svoju glupost svitu ne kazat.

Ne mogu se baš pofalit da mi je more puno toga izilo i upropastilo, ali san nikidan bila svidokon jedne slične ali malo veće katastrofe kad je tehnika u pitanju.

Fantomski otok

Javija mi se prijatej Edi Matić. Radi se o projektu koji finaciraju Nijemci (o tome ću van još u budućnosti pričat) i koji uključuje brojne osobe iz javnoga života ciloga Mediterana. Govorit će i pisat književnici Italije, Malte, Palestine, Maroka... ratni izvjestitelji, humoristi, performeri, dokumentaristi, umjetnici... pa se, eto, Edi sitija između ostalih i mene radi iskustva koje san skupila po Sredozemlju i jer san mu prošla skoro svaki metar obale i otoka.

image
Edi Matić čeka kameru da oživi
Duje Klarić/Cropix

Prva priča koja mi je pala na pamet, vezano za glavnu temu, a ona glasi ''Mapiranje Mediterana'', bila je jedna anegdota iz Dalmacije. Najprije san mu je predala napismeno, a onda je sve to tribalo pročitat ili ispričat u kameru. Bila je južina, teško vrime i kad san krenila put Zvončaca di me čeka Edi, vrtija mi se film u glavi i to u formi kako mi je ispriča čovik šta ga od milja zovu Zli skiper.

Bilo je to u vrime začetaka team buildinga ili, kako se to prije toga zvalo, sindikalni izlet. Bilo ih je šesnajest i oni su isplanirali na dva katamarana odjedrit do Palagruže. Skiperu se momentalno smrklo kad je promislija da će njegov kolega i on morat sami burdižavat jerbo ekipa ne zna jedrit, da je počelo jačat jugo, i da katamaran ne more penjat u vitar. Vidija je on unaprid svoju tešku patnju i uozbiljija se.

Svi su se skupili u salon, a on je obisija čunku i zaglumija iznenađenje. Ja se vama čudin, tako ste pametni, svršili puste škole, a ne znate kako Palagruža uopće ne postoji. Kad ste čuli da se tamo ko kad iskrca? O matere ti one mile. Pa to van je jedan mitski otok, skroz virtualni... To su Komižani izmislili, gradili svoje gajete falkuše kako bi se mogli okrenit oko neke zamišljene točke na pučini.

Znate da Palagruža znači po grčku pelagos, dakle, samo van ime govori kako se radi o pučini i da tamo nema nikakvoga otoka. Onda oni recitiraju, pivaju u čast toj svojoj izmišljotini, dođu doma izmučeni od veslanja, a sve samo zato da bi in žene dale buže, kako kaže narodna pisma... Jeste razumili sad?

Podvodna kamera

Jedan iz ekipe ga je pogleda fišo u oči i reka mu kako on misli da ih zajebaje. Skiper se sad već cili snerva i bacija in nautičku kartu na stol (onu di je Palagruža zamalo upala, ali ipak nije). Njihovi šesnajest pari očiju, ekonomskoga razvoja ove države, gledalo je i prstima kružilo po karti. Ovo je Sušac, ovo je Lastovo, Mljet... ma ljudi, fakat je nema!!!

I tako, došla ja na Zvončac, Edi namistija kameru, izabrali mi kadar, zakačija mi je bubicu na kapot, namistila san se i da ću počet balit kad ujedanput naše je skričanje proparalo suro nebo. Neeeeeeeeeeee! se čulo do Čiova. A šta je bilo? Edi je namistija, utira stativ u žalo.

Težina kamere je sjebala balans i ona se iskrenila ravno u more, a noge od stativa se digle u ariju isto ka kad se čovik izvrne na škinu. Priko kamere je proša val. Brisali smo je, uteplili i provali upalit. Edi je reka neka ja molin Boga. Ali kamera je jednostavno zaspala i nismo je mogli više probudit. Eno je sad u rižima koje bi tribale iz nje izvuć vlagu i sol. Uostalon sve najkvalitetnije šta se izvadi iz mora najboje je u kombinaciji sa rižima. I žmulon vina.

image
I ribe bi se brzo navikle na novu tehnologiju
Ilustracija/Shutterstock
20. travanj 2021 09:42