StoryEditor

priče čitateljaVidin da sada i neki ribari s Matejuške gredu na ribe sa šćapiman. Šta bi na to rekli Devivi, Kliškići, Smojini, Matacinovi i drugi fetivi?

Piše Vanja Lopušinsky
29. rujna 2021. - 13:37

Nedavno sam proštija jednu prilipu knjigu – Dvi-tri fete Matejuške, autora arhitekta Ede Šegvića. Uživa san. Tako ništo lipo nisan odavna pročita. Fala mu! On tot nije pisa samo o prostoru i onome ća se na njemu dogajalo, o značaju lokaliteta Matejuške u povisnom razvoju Splita, o građenju Matejuške kroz vrime, o stvariman koje ne triba zaudobit...

Vengo je pisa i o judiman, onin velikin i onin, u navodnike malin, obišnin judiman, lavanderaman, ribariman, težaciman, konopariman, kalafatiman i svin onin ća su činili život i ća ga danas činidu na Matejuški i oko nje.

Svi su našli svoje misto u toj knjigi. Palo mi je napamet, koje bi to ribiške priče bile da je bilo zapisat dogodovščine ribara s Matejuške. A čitajući tu knjigu, sitija san se svojih ribiških početaka.

Zarazija me ribolov

Ja san se rodija i odrasta na Lučac. Tunju san vazeja prvi put u ruke kad mi je bilo deboto 30 godin, i to slučajno. Naša san se u odmaralište Jugoplastike u Rogač na Šolti. Po cili dan san se kupa, sunča, čita u ladovini i ćakula s prijatejima, a bilo mi je dosadno, sve me je štufalo.

Da san odresta na Matejuški, siguro bi ubija vrime i loveći ribu. Igor me spasija. Najprvo mi je pokaza kako se lovidu oni črvi šta žividu u moru pod kamenon, a onda me odveja na poštu i tu san uvatija svoju prvu ribu. Jo veseja. Brzo sam učija.

Odma san naručija da mi kupidu i pošaljedu tunje. Zarazija san se u ribolov. Višje me nikor nije moga fermat. Svaki slobodni trenutak koristija san za ić u ribe. I kad mi je bilo najteže, spas san tražija u ribičiji.

Ubrzo sam naša istomišljenike. Postali smo nerazdvojna družina. Di sve nismo bili. Teško je nać valu, od Murtera do Pelješca u koju nismo lovili. Sve sa kraja. I sa šćapiman. U početku su nan se mnogi rugali zbog korišćenja šćapa. Ali, vrime je učinilo svoje.

Vidin da sada i neki ribari s Matejuške gredu na ribe sa suvremenin artiman. Šta bi na to rekli Devivi, Kliškići, Smojini, Matacinovi i mnogi drugi fetivi ribari s Matejuške? A onda san kupija lipu gajetu s motoron i jidriman. S gušton san počeja panulavat. A kad je bilo grubo vrime i ni mi se dalo gingolavat po valovima, sidija bi u gajeti i sređiva arte ili sa pinelićen popravja oštećenu boju. Ko to more platit.

Nezaboravne šetnje

A eto, gajetu san proda. Iša san u penšijun. U ribe gren samo kad me pozive moj prijatelj Luka iz Bobovišća. Družina mi se nažalost raspala. Neki dragi prijateji više nisu s naman.

Ali, ono šta neću napustit dok san živ i dok san na nogan, to su moje šetnje po Matejuški, odmor na klupi u parkiću, pogled na ružu vjetrova i usidrene barke u mandroču Matejuške. Opet moran reć – KO TO MORE PLATIT? Matejuško, jubavi moja.

05. listopad 2022 05:50