StoryEditorOCM

iz prve rukeCar za pamćenje: ‘Znan da je velik, drži me adrenalin, ruke se znoje, a koljena klecaju...‘

Piše Vicko Gracin/MAX FISHING
9. lipnja 2024. - 09:50

Dan je bio totalna šteta. U biti vikend, ne dan.

Zapravo utorak i srida, meni je to vikend.

Dajte otkaz na poslu, ostavite ženu i dicu pa onda tako može bit i vama.

Buđenje je bilo koji minut prije četiri, kava na brzinu i jig je u moru pod liticama Sveca, taman kad sunce poviri poviše Hvara.

Ka i inače kad otiđen na zornjak to bude promašaj, i to potpuni promašaj.

Lagano od punte do punte, vidin zubace na par mista, ali ni sitna riba ne reagira.

Kurenat je bolestan... Nekad me nosi preko milje na površini, a u dubljen moru ide kontra površinskog tako da više vrimena lovin jig brodom nego ribu jigom.

Prije osam sati dolazin do zaključka da je vrime za promjenu, iden na Biševo i prelazin na inchiku u nadi za škarpinon.

Je l‘ mi virujete da ješku nisan triba prominit do podne?

Pokušavan sve, minjan tehnike, pozicije, dubine, varalice, predveze i religije.

Pokušavan ulovit kojeg šnjura za živu ješku, ali ni sabiki ne žele taknit. Opet promjena i ovaj put drastična.

Bižin prema Hvaru priko škojeva. Na škojevima ništa ali je kurenat prihvatljiv, dolazi lagano četiri ure, dakle skoro 12 sati na moru bez iti kanjca.

Ni monster me više ne drži, samo san u depri.

Prolazin po vrhovima i opet vidin zubace, ali sad nestaju čin varalica dođe deset metri poviše njih.

Ne mogu virovat da ću plakat oko toga, ali ni tune mi ne dolaze.

Na ovakve dane postoji samo jedna šansa da se spasin, velika riba.

A ruku na srce za ulovit jednu, al pravu ribu Xipi je kralj.

U biti i ostali silikonci su skroz dobri, ali u Xipija virujen, to ti je marketing.

Dolazi tako i šesta ura, puna mi kapa svega.

Proša san 40-50 vrhunskih pozicija, akvatorije 3 otoka i spalia blizu 50 litara goriva, a nisan ni ribe diga.

Još ću jedanput spustit na jednu od javnih pozicija šta iman i odo‘ doma.

Xipi tone i sva riba nestaje s ekrana, šta je inače znak da će ga tuna skupit prije nego takne dno.

Naravno, dan je toliko koma da nema ni tune.

Vučen ga, jigan, tresen, tehniciran varalicom ko oni ludi Ameri šta love baseve.

Strpljenja neman zadnjih šest sati, volje još manje.

Jedino šta me drži na moru je dišpet. Zadnja tri isplovljavanja su bila katastrofalna, ka i danas.

I tako dok u glavi već razmišljan kako san moga bit na Palagruži i potrošit manje goriva, vidin crtu na sonderu kako se skoro okomito diže od dna.

Veliki je!

Dva puta trznen Xipia i onda brzo namotan.

BAAAAAAAAAAAAAAM!!!

Tučen kontru svih kontra sa rukon priko špule da slučajno ne klizne.

Nadan se samo da se uvatia na veliku udicu jer su mi udice u krakovima skroz sitne, 1/0 Hoodlumice, jedine šta su mi ostale u kutiji nakon brojnih otimanja varalica od strane plavorepih titana.

Kupia san ih prije 6-7 godina i postoji jako dobar razlog zašto su zadnje ostale. Treba bolesna kontra da ih zabiješ, a širina luka in je prikladna lovu ušata i bukava.

Jedina prednost je šta ne postoji riba u moru koja bi ih izravnala.

A riba divlja i radi šta oće, izvlači iz mašine po deset metara upredenice u šucu i onda se okrene bokon prema površini.

Ne samo šta je velika nego je i pametna. Osjećan kako trese glavon i znan odma da je zakačen na male udice za usnu, kočnica mi je u bolesno tvrdo i riba svejedno čupa.

Znan da će izgulit udicu ako ovako nastavin i radin nešto šta svakome govorin da se nikad, po nikojim uvjetima ne radi.

U borbi laškajen kočnicu.

Kočnica se dira prije ribolova, ne za vrijeme i definitivno ne dok je riba na štapu, osin ovaj put.

Riba odma skuži manji otpor i zalijeće se uz dno.

Stojin i trpin bez da je zaustavljan, teren je ravan osin kamena od kojeg biži.

Svašta mi prolazi kroz glavu. Znan da je velik, ali zbog načina borbe ne mogu uopće procijeniti je li pet kila i borben ili 9,99 k‘o i inače.

Prolazi dobrih 30 sekundi, adrenalin me pere kako nije odavno, ruke se znoje, usna titra a kolina klecaju.

Daje mi da ga dignen od dna, povučen deset metara, a on opet uzme dvadeset.

Falia mi je kliker od Saragose.

Zaminia san je onon Saltigon, ali moran priznat da mi je Saragosa draža rola.

Riba se opet okreće bokon i tare uz dno i onda katastrofa.

Zaleti se prema površini... Ma nije valjda tuna?

Nije, digne se 20 metara i osjetin točno kako staje na mistu i trese glavon.

I onda posustaje. Dižen ga vanka uz lagano pumpanje štapa, a riba se ni ne miče.

Da mi nije udara uz dno još bi virova da je i kamen.

Pratin po upredenici dubinu, još 60, još 50, još 40 i riba počne sama plutat gore, prekinen pumpat i polako namotavan samo da održin napetost upredenice.

Sekunde prolaze, u glavi minute, ali riba sigurno dolazi gore.

Već na 20 metara vidin kako blišti. Na 10 vidin da je velik.

Na površini vrištin toliko da se gosti 15 milja udaljenog hotela žale na buku.

Riba je ogromna, i to bolesno ogromna.

Duga, široka glavurda. Ali mršava, toliko mršava da na sekund pomislin 9,99.

Sklapan špurtil, vezujen jaceru, spreman štape i ful gas doma.

U portu opet gledan i divin se ribi.

Da je bia zdrav reka bi 12-13 kila.

Normalno da mi je došla iscrpljena bolesna riba.

Koja svejedno ima onih magičnih 10, 10,70 kila!

image

Bio je vrlo zanimljivo zakačen

Privatni album
image
Privatni album
06. srpanj 2024 07:12