StoryEditor

brodski dnevnikTonka Alujević: Češki Šoltanin filmove koncipira ka brode, ali jedan projekt ga je zauvik maknija od tepline i juga. Sićan se priče iz Zagreba...

Piše Tonka Alujević
3. travnja 2021. - 10:02
Šoltanin Zafranović filmove suštinski koncipira ka brodeBoris Kovačev/Arhiv/Cropix

Dosta je kreativnih ljudi, zadnjih desetljeća, napustilo ovu državu. Svaki je za to ima svoje razloge. Mnogi od njih su bili nedopustivi i glupi. Mira Furlan, odnosno njezina smrt u tuđini izazvala je masovno nacionalno posipanje lugon. Lug je pepel, pepeo, simbol kajanja i srama za sve ono šta ova glumica nije zaslužila, a učinilo joj se.

Domino efekton asocijacija pa mi je napamet neko ko je filmskome stvaralaštvu svakako plodniji i intrigantniji i skandalozniji. I ko će nakon pustih godina režiranja i pisanja scenarija završit i vanka granica svoje domovine i vanka ekrana i vanka kinodvorana. Ali za razliku od Mire, iako slomjen, još je uvik živ. Kad ne bi bilo interneta, ni Lordana Zafranovića u našoj kolektivnoj memoriji ne bi bilo.

Jedan put mi je Tonči Vrdoljak reka, dok je sa ženon za vrime jedne regate službeno bija na mojoj jedrilici, kako je more strašno teško uvatit kameron, da su te scene puno komplicirane i zahtijevaju veliko znanje i dobru pripremu. Na platnu ono je manje dramatično.

U Lordana je more uvik tu negdi prisutno. On zna š njin. Dite kalafata, sa završenon pomorskon, po vlastitome priznanju, filmove suštinski koncipira ka brode. Oni imaju svoju estetiku ali i strukturu koja ih drži da ne potonu.

Mnogi će mu zamjerit okrutnost i sadizam. Režiser koji je forsira i napravija najstravičnije kadrove od svih ostalih mediteransko-balkanskih kinematografija i stavija ih u kontekst poetskoga krajolika Dalmacije, mora bi bit neko ko se zločina iskonski grozi i boji. Iz kraja, iz Maslinice, sa Šolte di dica nikad ne spavaju ka zaklana nego ka anđeli. Samo šta smo to mi zaboravili, ka i puno toga.

Hrvatski mrak

Lordana san srela samo jedan put u životu. Bilo je to u Zagrebu, na Zrinjevcu, u jednoj kafani. Sidili smo sa Slobodanon Perovićen, advokaton kojega su odredili da brani Artukovića. Puno godin kasnije doće mi do glave zašto se Lordan s njin ima nać.

On, koji je svoje najteže filmove bazira na stvarnin dokumentima, a ne na mašti, triba je dobar uvid u te karte koje su se odnosile na ministra NDH koji je potpisa rasne zakone i koji je tih dana ka starac deportiran iz Kalifornije. Za Lordana bila je to prilika da se Hrvatska obračuna s mrklon mračinon dila svoje povijesti. Film će se zvat Testament, ali mi ga nikad nećemo vidit.

Lordana će taj projekt zauvik udaljit, maknit odovle. Od tepline i juga. U Pariz i Prag. Toga dana, na Zrinjevcu, nan je ispriča puno anegdota, ali ja nisan zapantila skoro ništa jer mi se politika i sve na tu temu gadi. Samo se jedne njegove priče sićan. Do detalja. Po svemu sudeći dogodila se 1981. kad je završeno snimanje Pada Italije.

image
Film Testament 1993. je otvorio zabranjene teme

Jugoslavija je njega i producenta filma poslala na festival u Veneciju. Imali su solidan, ne pretjerano raskošan smještaj. A onda je došla večer. I gala večera i projekcija filmova i nagrade i sve ostao šta s tin gre. Producent, inače uvik s farfalon ili leptir-mašnon ispod vrata, u bilin veštitima, notorno elegantni Korčulanin, škurije puti, prečizi je Iranac. I stvarno ne moš reć da sliči na Španjolca, Taljanca ili Arapa. On je naprosto isti Iranac. A oni su u pravilu zgodni.

Lordan i on našli su se u velikoj dvorani di se u jednome momentu pojavilo, malo je reć božanstvo. Visoka, đentilasta Iranka, u zlatnoj dugoj vešti, krenila je s jednoga kraja sale. Svi su blejali, slinili i balili. Ona je pomalo, ekstravagantno i elegantno svoju putanju kretanja bokovima usmjerila prema njima dvojici. Pogledali su jedan drugoga zbunjeno.

Počeli su ingolavat, nagucali su se vlastite sline. Nasmijala se zagonetno, uvatila ispod ruke producenta, pojubila ga i odvela u jednu od počasnih loža na katu di je bilo njezino društvo. Ovi se samo odrišija, krila su mu pala, onako tetrjebski jon se pustija bez otpora. Zbunjen, izblesiran pratija je njezin ritam hoda i usta nije otvara. U epicentru čuda, cili je nesta. U Lordanu se probudija oni šoltanski berekin i počeja je za njin vikat ka da su doma na kojoj pjaceti i ka da nikoga oko njih nema: Rodija si se u vrčinu! U vrčinu eeeee!

Kopija zaručnika

Rodit se u vrčinu, jer vrčina je tuta, noša, kahlica, znači rodit se u noćnoj posudi. A sad, zašto taj frazem označava ekstreman doživljaj sriće u pojedinca, to pojma neman, ali je to tako. Sutradan, njih dva je priselilo u elitni hotel. Više nisu ni znali zašto su u Veneciju došli.

Kad bi negdi pili, odmarali se, kupali, samo bi se spustija helikopter, Iranka bi izišla i skupila producenta. Usprvicu je to bilo zanimljivo, napeto, seksi, ali mu je brzo dopizdilo i tužno se klupko na kraju odmotalo, a misterij poprimija tragičnu notu. Naš producent je naprosto sličija na njezinoga zaručnika koji je umra, nesta, nastrada, ko bi sad još i to zna, a ona je radi toga skroz propuvala.

Oću reć kako se dobra priča uvik lipi za dobroga scenarista, pisca, režisera, nebitno. Ne lovi on nju nego ona njega. Ovo pišen jer mi se čini da već desetljećima našeme krajoliku nedostaje neka dojmljiva ljubavna štorija, neki nadrealizam koji ovi komad Mediterana mirita… recimo neka neograničena erotika, hrabrost, više vruće krvi, manje srama, crnila, kalupa i prijetećih simbola… neko sunce, svitlost, zrak, širina, pučina, puna pluća, gole prsi, ruke, noge, pupak, manje folklora, manje kažnjavanja, suda i osuda. Ne mislin na perverziju nego na slobodu.

Ovde oko nas su još uvik one kuće, lanterne, otoci i stine iz filmova Lordanovih šta su upili senzualnost i znoj glavnih glumaca. I željni su nekih novih filmskih kadrova. Jer nas je izila ova kinematografska dosada.

18. travanj 2021 10:47