StoryEditor

iskustvo za privilegiraneTonka Alujević: Ako bi me ko pita, rekla bi mu - ja bi još! Ovo mi je malo!

Piše Tonka Alujević
3. svibnja 2021. - 13:29
Pogled za dušu

Od svih ziplinea u nas, jedino ovaj biokovski gleda put mora. Priznajen, nisan znala da postoji. Nikidan smo prijatejica i ja krenile penjat put Vošca i na stazi, koja počimje u selu Makar, stalno ćemo se mimoilazit sa mužen i ženon. Malo smo gazili isprid, a malo iza njih. Počeli smo razgovarat, pa su nas Nena i Pierre zvali na taj njiov zipline. A teško žabu nagovorit…

Od svih dočaravanja i objašnjavanja koje san ikad čula o rečenome spuštanju po sajlama, autorica najzanimljivijega opisa je moja mater. Kad san je pitala je li ikad čula i zna li kako zipline izgleda, rekla je kako je to isti princip ka ono kad Lastovci, u drugi misec, u vrime od maškara, spuštaju poklada ili krnju. Jedina je razlika šta poklada prati pirotehnika, pucanje i dim. Zip ne zahtjeva neku vještinu i znanje sudionika. Samo se triba opustit jer straju ovde nema mista.

Pierre Rogga je iz Tučepi i on je jedan dan blizu svoga maslinika iša brat šparoge. Gleda je u kanjon i mislija. I izumislija. Ali to šta mu je bilo u glavi drža je samo za se i kuva jedno misec dan. U realizaciji će kasnije sudjelovat i Thomas Mravičić, njegov prijatej i suvlasnik TIP EXTREM-a i po svemu još jedna osebujna persona.

Autor je ideje Skywalk, ali je zanimljivo, a za nas i tipično, da ne samo šta su mu ideju ukreli i realizirali je po svoju, nego ga ni na otvaranje nisu zvali. Thomasu je najžalije šta se projekt sastoja od cile do u detalje razrađene priče po kojoj ne bi bilo ovoga prometnoga i ostaloga nereda na terenu.

Došli smo rano ujutro na start ziplinea, koji je prije ovoga bija jedna ogavna deponija na kojoj su tri dana radili bageri kako bi je sanirali. Sajle su raspoređene priko kanjona, duge su sve skupa kilometar i podiljene u šest dionica koje se spuštaju put mora. Nedaleko same startne pozicije nalazi se groblje stradalih od kuge iz 1815., kad je u samo dva litnja miseca ova bolest izbrisala 26 obitelji ka da ih nikad i nije bilo.

image
Let među krošnjama i sovama

Domaći neprijatelji

Ako bi me ko pita za iskustvo, rekla bi mu – ja bi još! Ovo mi je malo! Sritan je onaj koji doživi da se u sumrak, u ariji, oči u oči nađe sa sovon nenaviklon na jude koji lete. Proletit kroz krošnje na čijin su stablima u podnožju još vidljivi friži od uzimanja smole ili, kako bi mi rekli, pakline, iskustvo je za privilegirane.

Tu su i špilje i izvor koji nikad nije bez vode. Iz njega su pedesetih njemački zatvorenici uzimali vodu kad se gradija najstariji hotel Jadran. Nije ih se tretiralo ka neprijateje, svirali su harmonike, pivali, neki su se u nas oženili, neki posli ka gosti dolazili.

Jutro je bilo prohladno i čaj od biokovskih trava sa medon, iz staklene čikare sija nan je ka bog. Kasnije smo nastavili planinarit put Vošca. S nama je i Marketa, Čehinja koja će se kasnije udat u Dalmaciji i svoje planine zaminit za ovu sa pogledon na more.
Thomas će nan cilin puten od nekih četri pet uri, koji su on i prijateji sami prokrčili, očistili, dodali koju skalinu, stalno pričat o Biokovu, o stvarima koje smo zaboravili ili ih nismo uopće znali.

U jednoj od vrtača di se sadi najboji kumpir na svitu, odmorili smo. Zanimali su me njiovi gosti i reakcije na zipline. Najčešći su in babe i dide iz Skandinavije. Najstarija je imala 87. Pijane Australce dobro vežu i ne mišaju ih sa drugin gostima iz razumljivih razloga. Najotkačeniji dosad in je bija jedan Čeh koji je dolazija svaki dan, pa onda više puti na dan. Davali su mu i popust stalno sve dok on nije preuzeja kontrolu, prima goste, objašnjava in šta ćedu činit. Ma skroz je puka na zip.

– Kod autista se primjenjuje tzv. vertikalna terapija, tako da smo na zipu npr. imali dite koje je rado dolazilo i po deset puti na dan. Oni se na sajli na neki svoj način bolje osjećaju, opuštaju, a i inače smo primijetili kako se oni ustrašeni od visine nakon ovoga iskustva manje boje.

image
Međunarodna ekspedicija na Vošac

– Jedan put smo gazili priko sipara i ja san reka čoviku neka da ruku svojoj ženi kako se ne bi prosula. A on se okrenija put mene i govori mi: Nije mi to žena. Pa dobro, cura, ljubavnica, nebitno. Ne, ona mi je radna kolegica, mi samo skupa putujemo već petnajest godin i to ne smeta ni mojoj ženi ni njezinome mužu.

Korak po korak uspeli smo se na Vošac. Vidi se svašta, pa tako i Vidova gora. Pierre se sitija kad je tamo bija sa svojon ekipon. Ali je isti dan trevila bit utrka koju su organizirali Francuzi. Došlo je sto poznatih žena i njiova ministrica. Trail protiv raka dojke. I svugdi su bile na stazi zabijene zastavice ISLAND TROPHY. Gleda to jedan naš pa govori: Ma koji Francuzi, pa šta oni ne vidu da su ove žene sa Islanda. Jesu ćoravi?

Tuna za Grka

Pierru je vjenčani kum Grk. Obično mi mislimo da su svi Grci judi od mora. Yordanis nema pojma i moli svoga kuma da mu pomogne kupit arte za lovit. One velike šćape za tune, sabljarke…

I došli oni do pozicije. Pita Yordanis da zašto su došli na misto di su svi. A zato jer ovde ima ribe, pa ima i ribara. Ovi bacija svoju prvu udicu u životu i zakačija ništo ogromno. Ne pušta tuna, ne pušta Grk. Niti je imaju s čin izvadit niti je, ako je izvadu, mogu onako veliku di stavit. Zamrsili su sve brode i sva sidra, napotizali se, ispotili se, ali tuna in je omakla.

– A da ti rečen još i ovo. Lani…ti je doša šeik u Makarsku u jedan restoran na rivu. I mali od šeika je počeja plakat kad je vidija žive jastoge u akvariju. Molija je oca da ih sve kupi i pusti nazad u more. Sažalija se tajo i napravija kako mu je sin reka. Stavili su sve jastoge u veliku kašetu i sa rive itnili u more. Vidila to domaća ekipa i istoga se sekunda pobacali svi u more vadit jastoge. Govori se da su ih sve izvadili osim jednoga. Taj je ima sriće, a ovi svi drugi su se vratili tamo di su i bili.

image
Planinska oranica daje najslađi krumpir
03. svibanj 2021 13:41